Јунаштво и женидба Диздаревића Мехе 0001    Рано рани кићена дивојка 0002    Код била Книна у каменој кули. 0003    Липа Хатка имам-ефендијна. 0004    Она с’ спреми у својој одаји, 0005    Па окрену низ камену кулу. 0006    Оде кули диздар-Османаге, 0007    Дочека је Златка диздарева, 0008    Јер испаде пред њу у авлију, 0009    Уведе је у своју одају. 0010    Кад сидоше обидве дјевојке, 0011    А запива Хатка имамова, 0012    А зацвили Златка диздарева. 0013    Њојзи вели Хатка имамова: 0014    „Давори Злате, моја другарице! 0015    Што ти цвилиш, ако Бога знадеш. 0016    Ти не цвили, болит ће те глава, 0017    Што ти не би са мном запивала?” 0018    Њојзи Злате плачна говорила: 0019    „Давор Хатка, моја другарице! 0020    Мени јадној није до пивања. 0021    Знаш ли, Хатка, моја другарице, 0022    Да сам своју срићу затворила, 0023    Троји су ме просци испросили, 0024    А троји ме свати одводили. 0025    А изиђи Гавран капетане, 0026    Са Котара Батурлић Гавране 0027    Под Кукару, високу планину, 0028    Разбиј свате, згуби ђувегије, 0029    Ја утеци јадна на ђогату 0030    Билој кули бабе родитеља, 0031    Па веш мени муштерије нема, 0032    У свем Книну мушке главе нема, 0033    Ни у нашем Хливну каменоме, 0034    Да ми смиде бити муштерија 0035    Од ђидије, Батурлић-Гаврана, 0036    Па ми, драга, није до пивања, 0037    Остати ћу, удати се не ћу. ” 0038    А њој вели Хатка имамова: 0039    „Давор Злате, моја другарице! 0040    Да ти знадеш, што ’ва глава знаде, 0041    Сад би, драга, са мном запивала: 0042    Твој је бабо јуче подранио, 0043    Па је моме долазио баби, 0044    Па су билу књигу направили, 0045    Послали је на широку Лику, 0046    Вира ти је, Лики Мустајбегу, 0047    Да се теби муштерије траже. 0048    Лике није куга поморила, 0049    Још је Лика пуна набодица, 0050    Ти ’ш имати, Злате, муштерија. ” 0051    Истом оне у еглену биле, 0052    А погледа Хатка са пенџера, 0053    Она виђа пољем коњаника, 0054    Под њим дорат нигди мира нема, 0055    А на дори охола левента, 0056    Свитле му се ковче из чизама, 0057    Сјају с’ мале пушке око паса. 0058    Преливају с’ крила испод врата, 0059    А виде се за главом челенке: 0060    „Знаш ли, Злате, оног коњаника?” 0061    „ „Не знам, Хатка, моја другарице!” ” 0062    „Оно је, драга, Диздаревић Мехо 0063    Са Удвине, из врховне Лике, 0064    Син једини диздар-Хасанаге, 0065    Каква Мехе у свој Лици нема, 0066    Онај је Мехо теби муштерија.” 0067    До бунара дотира дората, 0068    Одјаха га код воде бунара. 0069    Мехо хода, а дората вода, 0070    А пољем се други помолио. 0071    Ђогу гони уз поље зелено, 0072    Жида му се копље на рамену. 0073    Све зеленом чохом опкројито, 0074    А у златну жицу умотато 0075    Од јабуке до јуначке руке, 0076    Наврх копља од злата јабука. 0077    Златки вели Хатка имамова: 0078    „Знаш ли, Злате, оног коњаника?” 0079    „ „Не знам, драга, виру ти задајем!” ” 0080    „Оно је, драга, Ђулић бајрактару. 0081    И онај је теби муштерија.” 0082    Код бунара осиде ђогата, 0083    Нухан хода, а ђогата вода. 0084    А пољем се коњик помолио, 0085    Јагаза гони уз поље зелено, 0086    Познаде га Хатка имамова, 0087    Па Златији вели диздаревој: 0088    „Знаш ли, Злате, оног коњаника?” 0089    „ „Не знам, Хатка, моја другарице!” ” 0090    „Оно је, драга, Козлић Османага. 0091    Оно је дите Козлић-Алиаге, 0092    И онај је теби муштерија.” 0093    Код бунара осиде јагаза. 0094    А пољем се коњик помолио 0095    На гаврану ка на горској вили. 0096    Виђаше га обидве дивојке, 0097    Липа Хатка Злати говорила: 0098    „Знаш ли, драга, оног на гаврану?” 0099    „ „Не знам, драга, вјеру ти задајем!” ” 0100    „Оно је, Злате, Огрошевић Але, 0101    Син једини Огрош-Омераге, 0102    И онај је теби муштерија.” 0103    Код бунара осиде гаврана. 0104    А пољем се коњик помолио. 0105    Гони мрчу уз поље зелено: 0106    „Знаш ли, Злате, оног на мркову?” 0107    „ „Не знам, Хатка, виру ти задајем!” ” 0108    „Оно је, драга, Мусић бајрактару, 0109    Мусић Мехо испод Перушића, 0110    И онај је теби муштерија.” 0111    Код бунара осиде мркова, 0112    А пољем се коњик помолио, 0113    Кулаша гони уз поље зелено, 0114    Под њим добар кулаш покасује, 0115    Дителину траву попасује, 0116    А на њему охола левента, 0117    Цакшире му та од медвидине, 0118    А долама па од вучетине, 0119    Свачем руњу на дво искренуо, 0120    На глави му калпак од јазавца, 0121    Сисотину наприд окренуо. 0122    За пасом му седам самокреса, 0123    Ни у каква мале капе нема, 0124    Око њег се ћирманкиња воза 0125    На прелипих сукнених кајасих. 0126    Држалицом дофаћа кулаша. 0127    А њој Хатка вели у одаји: 0128    „Знаш ли, Злате, оног на кулашу?” 0129    „ „Не знам, сестро, виру ти задајем!” ” 0130    „Оно је, драга, Тале Личанине. 0131    И онај је теби муштерија.” 0132    Код бунара осиде кулаша. 0133    Помоли се Лика Мустајбеже 0134    На голубу уз поље зелено, 0135    А уз бега тридесет делија. 0136    А њој Хатка вели у одаји: 0137    „Знаш ли, драга, оног на голубу?” 0138    „ „Вира је, Хатка, не знам ни једнога!” ” 0139    „Оно је. драга, бег Мустајбег Лика 0140    И бегових тридесет делија.” 0141    Бег одјаха код воде бунара, 0142    Па изиђе на тепу ледену, 0143    Сви водају ате племените. 0144    А униђе остарила мајка, 0145    Јединици Злати говорила: 0146    „Ћери Злате, у мајке једина! 0147    Видиш, ћери, личке набодице? 0148    Све су оно твоје муштерије. 0149    Де се, ћери, у одаји спреми, 0150    Па ти сиђи до воде бунара, 0151    Тербијетли ти до бега дођи, 0152    Салам подај бегу удвињскоме, 0153    Па ти бега у руку пољуби, 0154    С њим се, ћери, за здравље упитај!” 0155    „ „Хоћу, моја милостива мајко!” ” 0156    Липа Злате скочи у одаји. 0157    Па дивојка сандук отворила. 0158    Опрема се у одаји Злате. 0159    Ја када се сигура дивојка. 0160    Она назу везене папуче, 0161    А ујагми везену тестију, 0162    Низ камену кулу окренула. 0163    Она сиђе у своју авлију, 0164    Из авлије искочи дивојка, 0165    Она пође до воде бунара, 0166    Од дивојке шимшик ударио 0167    Од авлије до воде бунара, 0168    Видило би с’ при њој вечерати 0169    У по ноћи ко при јасној свићи, 0170    Од липоте кићене дивојке, 0171    А од више драгога камења. 0172    Како липа тербијетли шеће, 0173    Ко када је у Стамболу расла! 0174    Она сађе до воде бунара, 0175    Под фискију подврже тестију, 0176    Онда липа на тепу изиђе, 0177    Салам даде личком Мустајбегу, 0178    Па беговој руци полетила, 0179    У оби га руке пољубила, 0180    Измаче се, подвиш стаде руке, 0181    Па се с бегом за здравље упита. 0182    Кад рекоше, да су здраво били, 0183    Њојзи Лика вели Мустајбеже: 0184    „Давори Злате, ћери диздарева! 0185    Виђај, драга, личких набодица. 0186    Све су, ћери, твоје муштерије, 0187    Де ми кажи, за којег ћеш поћи! 0188    Коју штимаш личку набодицу, 0189    Да те ишћем од твог родитеља.” 0190    Паметна се Злате пригодила, 0191    Па је она бегу говорила: 0192    „Слатки беже, ја ти љубим руку! 0193    Све су добре личке набодице. 0194    Беже драги, махане им нејма, 0195    Нег махана имаде меника, 0196    Јер сам јадна под пизмом дивојка 0197    Од ђидије Батурлић-Гаврана. 0198    Троји су ме свати одводили. 0199    А изиђи Батурлић-Гавране 0200    Под Кукару, високу планину, 0201    Разбиј свате, згуби ђувегије, 0202    Ја утеци чемерна дивојка 0203    На ђогату бабе родитеља. 0204    Па сам с’ тврдој вири оклињала. 0205    Да се више удавати не ћу, 0206    Нека чују личке набодице, 0207    Док је жива Гавран-капетана. 0208    Ја из куле не ћу од камена. 0209    Нег од ото личких набодица 0210    Који б’ коња посиднуо свога. 0211    Да он сиђе кули Гаврановој, 0212    Да он снесе главу Гавранову, 0213    Ја га сведе жива савезата, 0214    Оном ћу љуба бити код колина.” 0215    Кад то чуше личке набодице, 0216    Згледаше се како мрки вуци. 0217    Да видимо диздарева сина! 0218    Мехо скочи у седло дорату 0219    Како соко у јелове гране, 0220    Па дорату паде по перчину. 0221    Под Кукару управио дору. 0222    А кад виђа Ђулић бајрактару, 0223    Ђулић мамна посиде ђогата, 0224    Па за Мехом наметну ђогата, 0225    И остали ате поклопише, 0226    Па за њима ате управише, 0227    Намах беже на ноге скочио, 0228    Бег посиде великог голуба, 0229    А посиде све тријест делија, 0230    Бег отишће на широку Лику, 0231    Оде Златка у камену кулу. 0232    Докле Ђулић под планину дође, 0233    Испаде Мехо врху на планину; 0234    Док му Ђулић на врх на планину, 0235    Мехо сиђе на Котар камени 0236    До високе Гавранове куле. 0237    Добра бахта диздарева сина! 0238    Авлијнска му отворена врата, 0239    У авлију ускочио дору, 0240    Осиде га, кајас забацио, 0241    Сам му с’ цлобар по авлији вода. 0242    Он окрену уз камену кулу, 0243    Па он дође одаји на врата, 0244    Пред врати се момак заставио, 0245    Јер се журба чује у одаји, 0246    Јере Гавран хладно пије вино, 0247    До њег сио Гарић капетане, 0248    С друге стране Шарићу Цвијане, 0249    До њег сио Мркоња сердару, 0250    Па до њега Лазо капетане, 0251    До њег сио Батурлија стари, 0252    То је ћаћа Гавран-капетана, 0253    Пала му сида кика по појасу. 0254    У одаји еглен заметнули, 0255    Како је који јунак од мејдана, 0256    А све слуша Диздаревић Мехо. 0257    Њима Гавран вели капетане: 0258    „Давори моја браћо и дружино! 0259    Хоћете ли мени у сватове 0260    Билом Книну и каменој кули 0261    Пораз Злате диздар-Османаге? 0262    Ваља сићи, довести дивојку, 0263    Јер веш тамо мушке главе нема. 0264    Да јој смиде бити муштерија, 0265    Док је моја на рамену глава, 0266    Згубио сам јој до три ђувегије, 0267    Па јој не сми бити муштерија 0268    Нико, браћо, више од Турака.” 0269    Онда њему ћаћа говорио: 0270    „Муч’, Гавране, луда ли си глава! 0271    Што говориш непристале ричи? 0272    Јер су сваке ричи летилице, 0273    Па би с’ могле чути на Удвину, 0274    А Лика је пуна набодица. 0275    Па оде ти са рамена глава! 0276    Ко се ј’ годиц од туда женио, 0277    Никакав се није оженио, 0278    Јер су њега извијали вуци, 0279    Јере су га погубили Турци.” 0280    Њему Гавран вели у одаји: 0281    „Мучи, ћаћа, даље не дивани! 0282    Ја ја ћу се Златком оженити, 0283    Ја ћу своју главу изгубити.” 0284    Тако пили, еглен заметнули, 0285    Од пусета ништа не имају. 0286    Кад је чуо Диздаревић Мехо, 0287    Он у врата чизмом ударио, 0288    А подвикну, па им говорио: 0289    „О копиле, Батурлић-Гавране: 0290    Пуна је Лика јоштер набодица, 0291    Ја сам први Златки муштерија, 0292    Видит ћемо, за ког је дивојка.” 0293    Па упаде Мехо у одају, 0294    А сви они на ноге скочише, 0295    Па на врата они заглавише., 0296    Он уфати Гавран-капетана, 0297    Њему свеза у одаји руке, 0298    Па окрену низ камену кулу, 0299    А Гаврана гони савезана, 0300    Па он спаде у халват-авлију, 0301    Па допаде до дората свога, 0302    А добар се расрдио доре, 0303    Јер га ћели они уфатити, 0304    А добар се не да уфатити, 0305    Него Мехи, сахибији своме. 0306    Јави му се Диздаревић Мехо, 0307    Стаде му добар у авлији доре, 0308    Он на њега привеза Гаврана, 0309    Па посиде дору великога, 0310    Искочи га на авлијнска врата, 0311    Па му ништо очи утекоше, 0312    Ђогу виђа Ђулић-бајрактара, 0313    Гдје му с’ добар код авлије вода. 0314    А Ђулића код његака нема. 0315    Он отишће са Котара дору, 0316    Веш дан прође, тавна ноћца дође, 0317    Па га тавна ноћца уфатила. 0318    Сађе Мехо у Кукару клету, 0319    Сву ноћ Мехо што је путовао, 0320    Док му био данак освануо, 0321    Мехо сађе Книну каменоме. 0322    Истом с’ жарко помолило сунце, 0323    А Мехо се кули помолио, 0324    Угледа га Злате диздарева, 0325    Па испаде у авлију билу, 0326    Дочека га у авлији билој. 0327    Кад ђојаха Мехо у авлију, 0328    Салам даде, а осиде дору, 0329    С њега сними Гавран-капетана, 0330    Привеза га у авлији билој. 0331    Он окрену у ахар-одају, 0332    А дивојка провађа дората. 0333    А допаде Ђулић бајрактару 0334    И донесе осичену главу, 0335    Па он вели Злати у авлији: 0336    „Водај мога великог ђогата, 0337    Ето, драга, главе Гавранове! 0338    Теби лаже Диздаревић Мехо.” 0339    А дивојка пуштала дората, 0340    А његова уфати ђогата, 0341    Оде Ђулић у ахар-одају. 0342    А допаде Мусић бајрактару, 0343    Пред њу баци осичену главу: 0344    „То је, драга, Гавранова глава! 0345    Теби лаже Ђулић бајрактару, 0346    Мога мрчу водај великога!” 0347    А дивојка уфати мркова. 0348    Оде Мусић у ахар-одају. 0349    А допаде Огрошевић Але, 0350    И он носи осичену главу, 0351    Пред дивојку баци у авлији: 0352    „Ето, драга, главе Гавранове! 0353    Теби лаже Мусић бајрактару, 0354    Мога водај великог гаврана!” 0355    А дивојка уфати гаврана, 0356    Оде Але у ахар-одају, 0357    У одаји сили пити вино. 0358    А допаде Тале Личанине, 0359    Носи главу старог Батурлије, 0360    Баци главу у авлији билој, 0361    Одсиде коња, Злати говорио: 0362    „Давор Злате диздар-Османаге! 0363    Све ти лажу личке набодице, 0364    То је глава Гавран-капетана, 0365    Мога водај великог кулаша!” 0366    Хоће Злате, уфати кулаша, 0367    Баш ни Тали не би замирила! 0368    Оде Тале у ахар-одају. 0369    А допаде Козлић Османага, 0370    Нит он носи осичене главе, 0371    Нит он гони дила савезата, 0372    Застиди се кићене дивојке. 0373    Па крајем ње проћера чилаша 0374    И прићера Гавран-капетану, 0375    Код Гаврана осиде чилаша, 0376    Па он вели Гавран-капетану: 0377    „Побратиме, Гавран-капетане! 0378    Шта б’ ми мого дати прегорити. 0379    Да ја твоје сад опростим руке?” 0380    Њему Гавран вели капетане: 0381    „Ја би т’ мого дати прегорити, 0382    Побро, триста под мухуром кеса.” 0383    Козлице су невирно плетиво, 0384    Њему Козлић одришио руке. 0385    Уфати дору диздарева сина, 0386    Уфати га Козлић Османага, 0387    Па подмаче под Гаврана дору, 0388    Поклопи га Батурлић Гавране, 0389    За њег баци Туркињу дивојку, 0390    Побиже Гавран, однесе дивојку! 0391    А Козлица у ахар униђе, 0392    Салам ђаде, они отпримише, 0393    Њему мисто они начинише, 0394    С њима стаде рујно пити вино, 0395    Њима вели Козлић Османага: 0396    „Браћо моја, Удвињани млади! 0397    Ја сам реко на нашој Крбави, 0398    Да је Злате невирна дивојка. 0399    Сад видите, браћо, да ј’ невирна: 0400    Одришила је Гавран-капетана. 0401    Кад сам сишо на поље зелено, 0402    Ја погледах са чилаша свога, 0403    Ја угледах Гавран-капетана 0404    На дорату Диздаревић-Мехе, 0405    А за њим се били засобица, 0406    Вире ми, Злате диздар-Османаге. 0407    Ја за њиме наметно чилаша, 0408    Ујагми ми Гавран у планину; 0409    Ја за њиме пукох из пушака, 0410    Фајде није од тирања мога, 0411    Бржег коња од дората нема, 0412    Вире ми, браћо, у свој нашој Лици.” 0413    Кад то чуо Диздаревић Мехо, 0414    Мехо цикну како змија љута: 0415    „Давор доре, десно крило моје! 0416    То ли моја опадоше крила! 0417    То му га је додала Златија, 0418    Не б’ га мого Гавран уфатити, 0419    Јер се дорат не да уфатити 0420    Него само једној женској глави, 0421    Јер га је моја научила Ајка, 0422    Хранила је и појила дору 0423    А за пуних дван’ест годиница, 0424    Што сам био, браћо, у невољи, 0425    У тавници бана задарскога.” 0426    То он рече, на ноге клисио, 0427    Па пишице у потиру ћаше, 0428    Ал не даде диздар Османага: 0429    „Стани, Мехо, диздар-Хасанаге! 0430    Не иде се тако у потиру, 0431    Хајмо, сине, у кулу камену!” 0432    Одведе га у камену кулу. 0433    Фришко диздар сандук отворио, 0434    Повади му катанско одило, 0435    Па пред њега баци у одаји: 0436    „Де се, Мехо, под катанску спреми, 0437    А ја одох спремити ђогата.” 0438    Оде диздар низ кулу камену. 0439    Док се Мехо спреми у одаји, 0440    Па он сиђе у авлију билу, 0441    А диздар му извео ђогата, 0442    Под катанску спремио ђогата, 0443    Па он вели диздареву сину: 0444    „Ето ата бржег од дората!” 0445    Око њег прође Диздаревић Мехо, 0446    Па он вели диздар-Османаги: 0447    „Е мој ага,- диздар-Османага! 0448    Јест ти бржи од дората мога, 0449    Ал му бахта доратова нејма.” 0450    Па посиде великог ђогата, 0451    Отишће га под Кукару клету, 0452    А Личани ате поклопише, 0453    Па одоше на Удвину билу. 0454    Мехо момак под Кукару сиђе. 0455    У планину ускочи ђогата. 0456    Док тај Мехо на Котаре сиђе, 0457    Веш му вакат од јације прође, 0458    Још га тавна ноћца уфатила, 0459    Он не шћеде Гаврановој кули, 0460    Вен биртији Луце крчмарице, 0461    Пред биртију у авлију дође, 0462    На Луцу је хршум учинио: 0463    „Брже ’вамо, Луце крчмарице!” 0464    А испаде Луца крчмарица. 0465    Њојзи вели Дизђаревић Мехо: 0466    „Ђогу води у каштелу мога!” 0467    Одведе га Луце крчмарица, 0468    Па на јасле напушта ђогата, 0469    Поврати се, па до Мехе дође, 0470    У своју га уведе одају. 0471    Ја кад сиде у одаји Мехо, 0472    Мехо вели Луци крчмарици: 0473    „Брже мени мезу и трмпезу!” 0474    Њему Луца мезу поставила: 0475    С мора смокве и шећерли халве, 0476    Жуте туње у меду варене, 0477    А донесе од три лита вина, 0478    Рожулина од седам година. 0479    Јер је Мехо љуто зажеднио, 0480    Сву ноћ Мехо што ј’ препио вино. 0481    Кад му био данак забилио, 0482    А по црквах звоне ударише, 0483    А чују се шимшир-тамбурини, 0484    Каткад која пушка отргује, 0485    Мехо вели Луци крчмарици: 0486    „Давор Луце, наша крчмарице! 0487    Ал је радост, ал жалост велика, 0488    Кад се чују звоне по црквама, 0489    Кад пуцају мали џехведари?” 0490    Њему вели Луце крчмарица: 0491    „Господине у мојој биртији! 0492    Жалост није, нег радост велика. 0493    Оно с’ жени Батурлић Гавране, 0494    Јер је синоћ довео дивојку 0495    Липу Злату диздар-Османаге. 0496    Ено Гавран проводи весеље, 0497    Игра му дивно коло у авлији.” 0498    Тада Мехо на ноге скочио, 0499    Па се спреми у халват-одаји: 0500    „Брже ми, Луце, великог ђогата! 0501    Да идем и ја на весеље сићи 0502    Билој кули Гавран-капетана.” 0503    Њему Луце изведе ђогата, 0504    Он посиде ђогу великога, 0505    Луци баци жуту маџарију, 0506    Па отишће из авлије ђогу, 0507    Управи га Гаврановој кули. 0508    Кад он дође до авлије биле, 0509    На авлији два стоје солдата 0510    Под мушкети и под бајунети, 0511    Њима Мехо добро јутро викну, 0512    Они њему јутро отпримише, 0513    На капији па се поклонише: 0514    „Да си здраво, свитал господине!” 0515    Он ускочи у авлију ђогу, 0516    Па погледа оком по авлији, 0517    По авлији толе посидале, 0518    Вино пију котарски сердари, 0519    У авлији дивно коло скаче, 0520    А у колу дваест дивојака 0521    И Јелица, сестра Гавранова, 0522    Све је коло главом натфатила, 0523    А липотом коло зачинила. 0524    Кад погледа по авлији Мехо, 0525    У авлију вода доведена, 0526    А над водом тепа начинита, 0527    А на тепи прострта простирка. 0528    На њој сиди Батурлић Гавране, 0529    Код њег сиди Цмиљанић Никола, 0530    Вино пију конда проливају, 0531    Вино им точи Злате диздарева, 0532    Доналива га сузом из очију, 0533    А спомиње Диздаревић-Меху. 0534    А кад виђа Диздаревић Мехо, 0535    Он до тепе доскака ђогата, 0536    Па њимака добро јутро викну, 0537    Никола му јутро отпримио, 0538    А Гавране главу подигнуо, 0539    Преко крила врго гарабина, 0540    Па он вели диздареву сину: 0541    „Нит здрав био, нит се веселио, 0542    Чуј Турчине, Диздаревић-Мехо! 0543    Јеси л’ сашо мојој билој кули, 0544    Да повратиш дора великога 0545    И Златију диздар-Османаге? 0546    Ал их данас повратити не ћеш.” 0547    Па са крила диже гарабина, 0548    Па на Меху пушку окренуо, 0549    Гавран пушци живу ватра даде, 0550    А хитра се Златка пригодила, 0551    Па по пушци ошину дивојка, 0552    У том пуче кратка гарабина, 0553    Два синџирли зрна долетише, 0554    Па ђогата у печу сфатише, 0555    Ђогат цикну, а земљи посрну, 0556    А хитар се Мехо пригодио, 0557    Јер он скочи на тепу ледену, 0558    А сијну му голотрба ћорда, 0559    Па удари Гавран-капетана, 0560    А са њега полетила глава, 0561    А Никола скочи у авлију. 0562    Попаде Мехо за руку дивојку, 0563    И он скочи са тепе ледене, 0564    На њих Мехо љуто ударио, 0565    Мехо скаче како јелин звире, 0566    А дивојка како кошутица. 0567    А завика Цмиљанић Никола: 0568    „Ви солдати, краљеви платници! 0569    Не удрите, вен уфат’те жива!” 0570    Кад Мехи ништо очи утекоше, 0571    Побигоше у кулу дивојке, 0572    Липа Јеле стала на капији. 0573    Ја кад с’ Мехом очи саставила, 0574    На њег махну рукама дивојка, 0575    Да он бижи у кулу дивојкам. 0576    А поскака Диздаревић Мехо, 0577    Па ујагми у камену кулу 0578    И уведе Златку ђиздареву; 0579    А Јелица врата притворила, 0580    Па притеже челикли малдане, 0581    Изиђоше у халват-одају. 0582    Мехо сиде код џама пенџера, 0583    Понесе Јеле мезу и трмпезу, 0584    Она вели диздареву сину: 0585    „Давори Мехо, иза горе сунце! 0586    Да ти знадеш, што ’ва глава знаде! 0587    У нас има камена тавница 0588    А под нашом кулом од камена, 0589    У тавници тридесет сужања, 0590    Све од Книна и камена Хливна.” 0591    Мехо момак на ноге скочио: 0592    „Брже, Јеле, кључе од тавнице!” 0593    А Јелица кључе ујагмила, 0594    Па спадоше до тавничких врата. 0595    Отворише од тавнице врата. 0596    Ја кад Мехо у тавницу сиђе, 0597    Ту он нађе тридесет сужања. 0598    Мехо њима турски салам викну, 0599    Сви њемука салам отпримише, 0600    А испред њег на ноге скочише, 0601    Он познаде Панџић-Мехмедагу, 0602    А познаде Хоџић-Хусеина, 0603    Хоџић-Хусу са Раките биле, 0604    Па подиже сужње невољнике. 0605    Са њих Јеле гвожђе оборила, 0606    Одведе их Јеле у одају, 0607    Мехо оста код презида била, 0608    Код презида и дората свога, 0609    Јер му је добар на јаслама доре. 0610    Мехо га грли, међу очи љуби: 0611    „Давори доре, десно крило моје! 0612    Твога бахта у хајвана нејма.”’ 0613    Код њег путаљ Гавран-капетана. 0614    Добар гавран и добар зеленко, 0615    То су сва три коња Гавранова. 0616    Па изиђе Мехо у одају, 0617    За готову мезу засидоше, 0618    Вино пију сужњи невољници. 0619    Јеле другу отвори одају, 0620    Нађе пусет сваког сужња Јеле. 0621    Па им га даде у својој одаји. 0622    Па још једну отвори одају, 0623    Пуна је пушке дуге из беглука 0624    И фишека доста самотата. 0625    Унесе Јеле пушке у одају, 0626    А фишеке баци у одају, 0627    Уз њу скаче све дваест дивојки. 0628    Кад се сужњи напојише вина, 0629    Испод куле бутум поцрнило 0630    Од шкрљака и од телећака. 0631    По Котарих пуцају можари, 0632    А чуше се задарски топови. 0633    Турци сужњи пушке појагмише. 0634    Па падоше кули по мазгалих, 0635    Пуцају им бреше од очију, 0636    Они бране кулу од камена, 0637    А дивојке пушке набијају, 0638    Отискоше од камене куле, 0639    Доклен море пушка дометнути. 0640    Не смију се ближе прикучити. 0641    Све се чуде котарски сердари: 0642    „Боже мио, што би оно било! 0643    Један ђаво у кулу униђе, 0644    А тријест их пуца са мазгала!” 0645    Тај дан прође, тавна ноћца дође. 0646    Они сву ноћ што препише вино. 0647    Кад им сутра био дан освану, 0648    Онда Мехо на пенџер погледа. 0649    Кад ли сашо бане Задранине 0650    И ишћеро велике топове, 0651    Па он виче Диздаревић-Меху: 0652    „О Турчине, Диздаревић-Мехо, 0653    Ти отварај од камена кулу! 0654    Свог дората јаши великога, 0655    А ти носи Туркињу дивојку, 0656    Веш за тобом поћерника нема, 0657    Да не ухрвам куле од камена.” 0658    А Мехо му вели са пенџера: 0659    „Ја је, бане, отварати не ћу, 0660    Па ти ради, што је теби драго!” 0661    Бан окрену велике топове, 0662    На дрвену чатму подигну их, 0663    Дрвену му чатму обалио, 0664    У сређњој се Мехо пригодио, 0665    Ама је клета шћемерита кула, 0666    А сви сужњи пали по мазгалих, 0667    Па пуцају са мазгала клетих, 0668    Отискују од камене куле. 0669    Нек пуцају, колико им драго! 0670    Ал чују се банови топови 0671    Подалеко на широку Лику, 0672    А Мустајбег рано подранио, 0673    Па он сиди у беглуку своме, 0674    Све су код њег личке набодице. 0675    А дође му диздар Хасанага, 0676    Салам даде, бегу говорио: 0677    „О Мустајбег, од све Лике главо! 0678    Што ти сиђе Книну каменоме 0679    И одведе мог сина јединог, 0680    Упути га у ћесаровину ? 0681    Чујеш ли, беже, бојнице лубарде, 0682    Гдје пуцају на Котарих клетих? 0683    Оно пуца све на сина мога. 0684    Ја је јесир, ја је погинуо.” 0685    А Мустајбег своју диже главу, 0686    Па он вели Ђулић-бајрактару: 0687    „О Нухане, моје дите драго! 0688    Ви одосте на Котар камени, 0689    А ја одох на широку Лику, 0690    Деде казуј, што ј’ од Мехе било!” 0691    А све мучи Ђулић бајрактару. 0692    Онда Тале своју диже главу: 0693    „О Мустајбег, од све Лике главо! 0694    Ми смо сишли на Котар камени, 0695    Мехо је свима муну ујагмио, 0696    Уфатио Батурлић-Гаврана, 0697    Па га стиро Книну каменоме, 0698    Свезао га у халват-авлији, 0699    Он отишо у ахар-одају. 0700    Ми смо редом, беже, саходили 0701    У авлију диздар-Османаге, 0702    Сваки је снио осичену главу, 0703    Пред дивојку бацили у авлију, 0704    Сваки је реко, да је Гавранова, 0705    Ми отишли у ахар-одају, 0706    Па завргли пиће у одаји. 0707    Најстраг дође Козлић-Османага, 0708    Па намика у ахар униђе, 0709    Па он нами каже у ахару, 0710    Да је срио Гавран-капетана, 0711    Гдје одјаха Мехина дората 0712    И однесе за собом дивојку, 0713    Да га је тиро, ал га стиго није. 0714    Вира је, беже, од све Лике главо! 0715    Све то лаже Козлић Османага. 0716    Козлица је невирно плетиво, 0717    Он је одвезо Гавран-капетана 0718    И под њега подметнуо дору, 0719    А за њега бацио дивојку, 0720    Па је дао за готове новце.” 0721    А ту сиди Козлић Османага, 0722    На ноге скочи Врцић бајрактару. 0723    А сијну му пала у рукама, 0724    Па он вели Козлић-Османаги: 0725    „Козлица, стани, невирно плетиво! 0726    Никог више издавати не ћеш.” 0727    На ноге скочи Лика Мустајбеже. 0728    Па полети пред свог бајрактара: 0729    „Стани, Ибро, вридан бајрактам! 0730    Козличиној не кидиши глави! 0731    Има глава, ко се стара с тиме, 0732    Бајрактару, то је брига моја!” 0733    Да не биде Лике Мустајбега, 0734    Ђити глава Козлић-Османаге. 0735    Беже виче Еминића свога: 0736    „Опали топа, моје дите драго, 0737    Мог зеленка граду на бедену, 0738    Нек се свија Лика и Крбава!” 0739    Хоће Але, опали зеленка. 0740    Оде јека по свој бутум Лици. 0741    Долићају бегу коњаници 0742    Све на вику бегову зеленку, 0743    Тај дан вас дан савија се војска. 0744    Кад им треће јутро освануло. 0745    Подиже их Лика са рудина, 0746    Јер се је бутум сила савијала, 0747    Осам пуних што има хиљада, 0748    Бег отишде на Котар камени. 0749    Мехо вавик у каменој кули, 0750    Вавик с’ брани са пенџера клета, 0751    Пуцају сужњи са мазгала кули, 0752    А бан бије кулу од камена, 0753    Сву је срушио камену авлију, 0754    А и кула с’ била ишчошила, 0755    Малим није пала у авлију. 0756    Када Мехо оком погледао, 0757    Кад ли алај лети низ Котаре, 0758    Прид алајом с’ један истргнуо, 0759    Карамана гони косатога, 0760    То је глава Козлид Хуремага, 0761    Око аге четрн’ест синова, 0762    За њим лети шездесет Козлица. 0763    Ага трче, из све главе виче: 0764    „Давори Мехо диздар-Хасанаге! 0765    Ти се не бој бана задарскога, 0766    Док ти агу чујеш у животу.” 0767    Док је њега бане опазио, 0768    Измаче се од камене куле, 0769    А пореда глије и параде. 0770    Кад се ага близо прекучио, 0771    Он осиде карамана свога. 0772    Истом они ате одјахаше, 0773    Кад се опет алај помолио, 0774    Прид алајом један на ђогату, 0775    То је глава Плочанин Алага, 0776    Пореди му Влахињић Алија, 0777    Алу црљен бајрак поклопио, 0778    Стоји му зврка папти од бајрака, 0779    За тим агом хиљаду коњика. 0780    И тај алај до тог аге дође, 0781    Код његака ате одјахаше. 0782    А трећи се алај помолио, 0783    Пред алајом један на алату, 0784    Од Дрниша Дервиш капетане, 0785    Уз њега је триста коњаника, 0786    Па код аге ате одјахаше. 0787    Кад се њима алај помолио, 0788    Прид алајом један на сивуљи, 0789    На сивуљи сурет-бедевији, 0790    То је глава мазул Алибеже, 0791    Пореди му дите Мехмедбеже 0792    А на своме сивцу косатоме. 0793    Тај Мехмедбег од тог Алибега, 0794    Сивац добар од оте сивуље, 0795    Рођаци су, издавања нејма, 0796    И за њима хиљаду коњика. 0797    Кад с’ помоли Лика Мустајбеже, 0798    Око бега седам бајрактара, 0799    А за бегом бутум поцрнило, 0800    Сву узвио Лику и Крбаву, 0801    И бег свога осиде голуба. 0802    Кад су мало ате одморили, 0803    Они добре ате поклопише, 0804    Стаде вика Лике Мустајбега: 0805    „Брже дову, Омер-ефендија, 0806    Да брез дове не гину јунаци! 0807    Видиш мојих чаркаџија младих, 0808    Како су момци у суре станули, 0809    Све је стао један уз другога, 0810    А погледа један на другога, 0811    Да не б’ који муну ујагмио.” 0812    Ефендија дову заучио, 0813    А остали аминују Турци. 0814    Стаде вика малог Радована, 0815    Виче побру Талу Личанина: 0816    „Нами, побро, дова не трибује!” 0817    То он рече, паде по гаврану. 0818    Ујагми ђогат Ђулић-бајрактара, 0819    Јер се је добар на то научио 0820    Вавик добар наприд ударати, 0821    Први је санџак Ђулић-бајрактара, 0822    Пореди му Влахињић Алија: 0823    „Стани, побро, Ђулић-бајрактару! 0824    Не ’ш ми данас муне ујагмити.” 0825    И остали за њ’ма ударише. 0826    Халакнуше, плахо ударише, 0827    Дочекаше краљеви платници. 0828    Док остали ударише Турци, 0829    Бајрактари глије истргаше, 0830    Па за Бога и за голу ћорду. 0831    Бан побиже Задру каменоме. 0832    Кад остали виђаше сердари, 0833    Гдје није главе, није ни управе. 0834    Побигоше низ Котаре клете. 0835    Бог поможе бега удвињскога, 0836    Па он пушта силу низ Котаре, 0837    Поробише куле и чардаке, 0838    Бег пороби обадва Котара, 0839    Поробио, ватром попалио, 0840    Па се беже натраг повратио, 0841    Па он сиђе Гаврановој кули, 0842    А изиђе Диздаревић Мехо, 0843    Долићају личке набодице, 0844    Дарује их Диздаревић Мехо, 0845    Њима даје кићене дивојке. 0846    Даде Јелу Гавран-капетана, 0847    Поклони је Хоџић-Хусеину 0848    И под њега подмаче путаља; 0849    Онда даде Панџић-Мехмедаги 0850    Добра зечка Гавран-капетана, 0851    А добре су личке набодице, 0852    Јер све сужње они подмирише. 0853    Под сваког су коња подмакнули, 0854    Гавранову кулу поробили. 0855    Подиже се бег Мустајбег Лика, 0856    Па отишће од камене куле, 0857    Окренуше Книну каменоме, 0858    Па их тавна ноћца уфатила. 0859    Док је сутра био дан освано. 0860    Сађоше кули диздар-Османаге. 0861    Па се беже туди уставио, 0862    Па диздару у одају уђе 0863    И уведе Златију дивојку, 0864    Пред њег беже пађе на колина 0865    Па од аге запроси дивојку: 0866    „Дај ми Злату по божијем путу. 0867    Да оженим Диздаревић-Меху.” 0868    Даде је диздар, ни ричи не рече, 0869    Па у кули сигура дивојку, 0870    А у Мехе готови сватови. 0871    Сви му сужњи полетили руци: 0872    „Мехо брате, ка од једне мајке! 0873    Што је нашег главног дуговања? 0874    Де нам, брате, ти на пољу кажи, 0875    Д с’ старамо твојим дуговањем. 0876    Кад си наске азад учинио.” 0877    Њима вели Диздаревић Мехо: 0878    „Драга моја браћо и дружино! 0879    Лагахно је ваше дуговање: 0880    Хајте сиђ’те до воде бунара, 0881    Узимајте абдест на бунару, 0882    Ви клањајте свак по два рећата, 0883    Па поклон’те родитељу моме, 0884    А и мојој остарилој мајци, 0885    То је ваше главно дуговање, 0886    Па веш није паре ни динара.” 0887    Хоће сужњи, тешко дочекали, 0888    Одоше они до воде бунара, 0889    Мехо оде, одведе дивојку. 0890    Тад је бегу сила задобила, 0891    Све им беже право подилио. 0892    А најбоље Мехи надилио: 0893    Липу Злату диздар-Османаге. 0894    Када Мехо на Удбину сиђе. 0895    Он настави чинити весеље, 0896    Па се липом Златком оженио. 0897    Никада је није прикорио, 0898    Што је за њу сабљу крвавио.